Рођен сам и одрастао у малом граду на североистоку Викторије. Видео сам како расте, смањује се током суше и рецесије и привлачности живота у великом граду за млађе генерације, а затим поново расте са популарношћу живота на површини и руралног начина живота. Али никада нисам видео очај због становања који се дешава сада и последњих неколико година од почетка пандемије ЦОВИД‑19. Сигурно никад нисам мислио да нећу имати сигуран смештај и да ћу последње деценије свог живота провести само као посетилац места које сам назвао домом.

Осврћући се уназад, појавили су се знаци да је недостатак стамбеног простора почео да гризе, посебно током ере ЦОВИД-а. Наш локални лекар опште праксе отишао је у пензију и не само да се град мучио да нађе другог лекара, већ и локуми нису имали где да живе јер су куће за запослене људе који нису имали времена да се баве великим блоковима типичним за наш град биле ретке као кокошији зуби.

Одједном је наша поспана шупљина постала популарнија него икад за посету, за живот и за улагање, а ја сам посматрао како цене кућа расту, добијајући 1ТП4Т200,000 и 1ТП4Т300,000 више него што је то било могуће шест месеци пре. Гледао сам како и све остало расте. Струја, храна и слично, укључујући и моја сопствена плаћања станарине. Све је порасло, али не и моја издржавана пензија.

Моје тегобе и болести су значиле да неколико пута недељно путујем до најближег регионалног центра у трајању од 90 минута на прегледе код лекара и специјалисте, а ја сам се мучио да платим бензин поред медицинских трошкова и кирије.

Кућа коју сам изнајмила била је стара, тешко се греје, још теже расхлађује и потребна је обимна поправка, али моја башта је била прелепа. Да позајмим речи помоћног радника у БеиондХоусинг-у, кућа је једноставно била неприкладна за смештај човека.

Када сам отишао у БеиондХоусинг по подршку да нађем место за живот, још увек нисам био уверен да
Одговарам профилу људи којима су помогли. Сада сам у 70-им годинама и нисам мислио да ће се речи бескућници односити на мене. Мислио сам да то значи да мораш да будеш на улици без крова, а не да плаћаш више од половине свог прихода на кирију и да ти је кров више него мало трошан. Још увек се трудим да тако размишљам о себи, и било ми је непријатно што би неко помислио да сам погрешио да бих дошао до тачке да ми је потребна ова помоћ.

Али тим у БеиондХоусинг-у, од тима за подршку приватног изнајмљивања до мог новог менаџера имовине, учинио ми је да се осећам као да постоји нада, да сам само изнајмљивач коме треба негде безбедно и приступачно да живи и помогао ми је да схватим да нажалост постоје само такви многи људи, посебно старије жене, који се суочавају са истом врстом стамбене кризе као ја.

Дали су ми подршку да се упишем на викторијанску листу чекања за становање као приоритетног кандидата и помогли су ми да потражим прикладније приватно становање за изнајмљивање. Било је то забрињавајуће време, нигде се није стигло са апликацијама за изнајмљивање. Али када сам добио позив да кажем да имају имовину БеиондХоусинг, тако ми је лакнуло.

Прошло је осам месеци откако сам се уселио у ову јединицу. И даље мислим да овај дом не заслужујем више од било кога другог, упркос уверавањима. То ми је вратило квалитет живота и душевни мир. Лепо је имати осећај заједништва и суседства који сам мислио да сам оставио када сам се преселио у овај већи регионални град. Сви станари који живе овде у другим БеиондХоусинг јединицама пазе једни на друге. Сигурно је добар осећај знати да могу да останем овде заувек.

Позивам људе да схвате да је комунално становање спас, да би свакоме могло на крају затребати и да смо ми само обични људи којима је потребно негдје безбедно да живе, у стамбеним просторима за изнајмљивање које можемо да приуштимо. Требају нам сви — заједнице, владе, велики бизниси — да подрже организације као што је БеиондХоусинг да изграде више кућа. Не само овде у већим градовима, већ иу малим руралним, тако да можда следећа особа у мојој ситуацији има избор да цео живот остане на месту које су звали домом и да нови људи који желе да живе и раде тамо могу такође.